Uko­li­ko i od­bor­ni­ci pod­go­rič­kog par­la­men­ta po­dr­že jed­no­gla­sni pred­log Sa­vje­ta za da­va­nje na­zi­va na­se­lji­ma, uli­ca­ma i tr­go­vi­ma – a do sa­da je to uvi­jek bi­lo pra­vi­lo bez iz­u­zet­ka – glav­ni grad Cr­ne Go­re će usko­ro, po­red osta­lih, uka­za­ti po­čast i dvo­ji­ci zna­me­ni­tih no­vi­na­ra be­o­grad­ske „Po­li­ti­ke” – ne­po­no­vlji­vom re­por­te­ru Bo­šku Pu­šo­nji­ću i ve­li­kom pu­to­pi­scu, „ho­do­lju­bu” i kar­ti­ka­tu­ri­sti Zul­fi­ka­ru – Zu­ku Džum­hu­ru.
- Mo­ram da upu­tim pre­kor no­vi­na­ri­ma, nji­ho­vim ko­le­ga­ma, za­što ih se i ra­ni­je ni­je­su sje­ti­li, i njih i dru­gih iz te bran­še ko­ji si­gur­no za­slu­žu­ju po­čast za pe­ro i ri­ječ ko­ji­ma su za­du­ži­li i Pod­go­ri­cu i Cr­nu Go­ru – ka­že Cvet­ko Vuk­če­vić, pot­pred­sjed­nik i je­dan od „do­a­je­na” u ovom sa­vje­to­dav­nom ti­je­lu, ko­ji je bio ini­ci­ja­tor ovih pred­lo­ga.
– Ne mo­gu da ka­žem da tu ima ne­ke su­je­te, ali ima od­re­đe­ne le­žer­no­sti i ne­bri­ge, mo­žda i zbog to­ga što je za ova­kva pri­zna­nja po­treb­no da pro­đe naj­ma­nje dva­de­set go­di­na od smr­ti onih ko­ji ga za­slu­žu­ju.
Bo­ško Pu­šo­ljić, ko­ji je če­tvrt vi­je­ka bio do­pi­snik i šef do­pi­sni­štva „Po­li­ti­ke” iz Cr­ne Go­re, umro je iz­ne­na­da, „no­vi­nar­ski”, 3. ju­la 1986. go­di­ne. Ro­đen u Cr­lje­ni­ca­ma kod Plje­va­lja 1934. go­di­ne, si­ro­če ko­je ni­je ni za­pam­ti­lo oca, sa­mo za­hva­lju­ju­ći svo­joj bi­stri­ni i ta­len­tu i nat­čo­vje­čan­skoj upor­no­sti maj­ke Mi­li­ce, nje­nim gra­bu­lja­ma, sr­pu i mo­ti­ci, nje­noj pre­sli­ci i de­sni­ci, za­vr­šio je knji­žev­nost na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du i 1. ja­nu­a­ra 1962. go­di­ne po­stao do­pi­snik „Po­li­ti­ke” iz Cr­ne Go­re.
Ne­ko od ta­da­šnjih ured­ni­ka naj­sta­ri­jeg i naj­u­gled­ni­jeg dnev­ni­ka, ne sa­mo na Bal­ka­nu i ovom di­je­lu Evro­pe, osje­tio je nje­gov dar, gur­nuo ga u va­tru no­vi­nar­skog ka­lje­nja iz ko­je je br­zo iz­ro­nio oso­be­ni re­por­ter ka­kvih ni pri­je ni po­sli­je ni­je ima­la ni „Po­li­ti­ka”, ni mno­gi dru­gi li­sto­vi i ča­so­pi­si, ko­ji su nje­go­va­li ovaj po­naj­sta­ri­ji i ne­sum­nji­vo naj­za­htjev­ni­ji vid no­vi­nar­skog iz­ra­ža­va­nja.
Go­to­vo da ni­je osta­lo iole zna­me­ni­ti­jeg do­ga­đa­ja i lič­no­sti, li­ka i kra­jo­li­ka, ri­je­ke, ka­njo­na, pla­ni­ne ili do­li­ne, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, ko­je ni­je ovje­ko­ve­či­lo Pu­šo­nji­će­vo pe­ro. A o ka­kvim se po­et­skim tek­sto­vi­ma, pra­vim „pje­sma­ma u pro­zi” ra­di­lo, do­volj­no je re­ći da su se, još za nje­go­va ži­vo­vo­ta, mno­gi od njih na­šli u iz­bo­ri­ma i an­to­lo­gi­ja­ma slič­nih umo­tvo­ri­na, ne sa­mo na srp­skom ne­go i pre­ve­de­ni na vi­še evrop­skih je­zi­ka – da se i ne go­vo­ri da su bi­li za­stu­plje­ni i u či­tan­ka­ma i udž­be­ni­ci­ma kao pri­mje­ri li­je­pe li­te­ra­tu­re.
U Bi­o­gra­fi­ji Zul­fi­ka­ra – Zu­ka Džum­hu­ra pi­še da je ro­đen u Ko­nji­cu 1920. go­di­ne, da je osnov­no ško­lo­va­nje za­vr­šio u Be­o­gra­du, gdje je nje­gov otac Ab­du­se­lam bio imam. Gim­na­zi­ju je učio u Sa­ra­je­vu. Po­ku­šao je da stu­di­ra pra­vo, ali se br­zo opre­di­je­lio za umjet­nost, za sli­kar­stvo, i za­vr­šio li­kov­nu aka­de­mi­ju u kla­si Pe­tra Do­bro­vi­ća.
Bio je ne­mir­ni duh, po mno­gi­ma je­dan od naj­ve­ćih i naj­o­so­be­ni­jih bo­e­ma u pe­ri­o­du po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, no­vi­nar, pi­sac i pu­to­pi­sac, ne­u­mor­ni „ho­do­ljub”, is­tra­ži­vač i tra­gač za no­vim i ne­po­zna­tim, iz­van­red­ni ko­zer, šal­dži­ja i vic­maj­stor, sli­kar i iz­nad sve­ga sjaj­ni ka­ri­ka­tu­ri­sta, mu­drac, „ko­jem je, ka­ko je ne­ko do­bro za­pa­zio, ci­je­li svi­jet bi­la do­mo­vi­na, a sav ljud­ski rod nje­go­va po­ro­di­ca.”
- Ni­je­sam ni ne­sa­vre­men, ni ne­mo­de­ran, po­ku­ša­vam i uspi­je­vam da vo­lim vri­je­me i ade­te u ko­ji­ma tra­jem i du­ram, i ko­je je i je­di­no mo­je vri­je­me, mo­ji tre­nu­ci, mo­ji da­ni, mo­je go­di­ne i moj dra­gi va­kat – ka­zao je u ne­koj pri­li­ci Zu­ko Džum­hur, ko­jeg zbog ne­čeg ni­je­su mno­go lju­bi­li bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki vla­sto­dr­šci i gla­ve­ši­ne – bi­će da je i ko­ga od njih „ujeo” ne­kom svo­jom ka­ri­ka­tu­rom ili jet­kom do­sko­či­com ili ša­lom. Za­to je na je­dvi­te ja­de, tek pred kraj ži­vo­ta (sa­hra­njen je, ka­kve li iro­ni­je, 29.no­vem­bra 1989. go­di­ne, na naj­ve­ći pra­znik ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je) do­bio naj­vi­še bo­san­sko-her­ce­go­vač­ko pri­zna­nje, Dva­de­set­sed­mo­jul­sku na­gra­du. Pri­ma­ju­ći je, iz­go­vo­rio je i osta­vio ovu pro­ro­čan­sku po­ru­ku:
- Ne­ke ti­ši­ne kao da su su­sti­gle i me­ne. Slu­tim da nam u go­ste opet do­la­zi ve­li­ko zlo. Bo­jim se, bi­će kr­vi i po­kla­će­mo se opet, brat­ski, k'o pa­ščad! Sa­mo, za­pam­ti­te, ka­ko god to svr­ši, a svr­ši­će kao i sva­ki po­mor, opet će­mo mo­ra­ti sku­pa. Ma­kar jed­ni po­red dru­gih že­sto­ko škr­gu­ta­li zu­bi­ma i lo­mi­li ih ta­ko, ka­ko ra­di­mo, sve od one iste ne­ka­da­šnje „lju­ba­vi” pra­dje­dov­ske...
Bu­do Si­mo­no­vić


Kvart umjet­ni­ka

Po­red Bo­ška Pu­šo­nji­ća i Zu­ka Džum­hu­ra, u ovom pre­sti­žnom pod­go­rič­kom na­se­lju uli­ce će do­bi­ti glum­ci, re­ži­se­ri i film­ski stva­ra­o­ci Vla­di­mir Po­po­vić, Velj­ko Man­dić, Va­si­li­je Iva­no­vič – Šćuć­kin, Mi­loš Jek­nić, Pe­tar Vu­jo­vić, Ste­vo Ma­to­vić, Mi­lo­rad Spa­so­je­vić, Rat­ko Đu­ro­vić, sce­no­graf Ve­li­bor – Buc­ko Ra­do­njić, isto­ri­ča­ri Ra­do­je Ra­do­je­vić i Ja­goš Jo­va­no­vić, aka­de­mik Obren Bla­go­je­vić...


Bi­bli­o­gra­fi­ja Zu­ka Džum­hu­ra

Po­red tek­sto­va, za­pi­sa, pu­to­pi­sa, film­skih i po­zo­ri­šnih sce­na­ri­ja, po ne­kim po­da­ci­ma, Zu­ko Džum­hur je na­pra­vio i ob­ja­vio vi­še od 10.000 ka­ri­ka­tu­ra, pre­te­žno u „Po­li­ti­ci” i iz­da­nji­ma „Po­li­ti­ki­ne ku­će”. Uz to, na­pi­sao je i osam za­ni­mlji­vih knji­ga: „Ne­kro­log jed­noj čar­ši­ji” „Pi­sma iz Azi­je”, „Pu­to­va­nje bi­je­lom la­đom”, „Ho­do­lju­blja”, „Pi­sma iz Afri­ke i Evro­pe”, „Sto­go­di­šnje pri­če”, „Ada­ka­le” i „Ze­le­na čo­ja Mon­te­ne­gra” (u ko­a­u­tor­stvu sa Mo­mom Ka­po­rom).


Trag za po­što­va­nje

Svo­je bi­ser­ne, an­to­lo­gij­ske re­por­ta­že i po­et­ske za­pi­se Bo­ško Pu­šo­njić je za ži­vo­ta „uko­ri­čio” u dvi­je zbir­ke – „Cr­na Go­ra iz­bli­za” i „Od Obo­da do Su­tje­ske”, a nje­go­vi pri­ja­te­lji Bran­ko K. Ze­jak iz Pri­je­po­lja i Ca­ne Ja­ni­ći­je­vić iz Plje­va­lja, pri­re­di­li su i poslije njegove smrti ob­ja­vi­li još dvi­je zbir­ke nje­go­vih re­por­ta­ža - „Mla­dost Ja­bu­ke” i „Ne­u­ni­šti­vi na­rod”, kao i knji­gu „Ta­ra le­po­ti­ca sve­ta”. Ob­ja­vio je i knji­ge sti­ho­va – „Vre­me u zve­zde ras­ko­va­no”, „Zve­zda nad Zlo­do­lom”, „Ko­na­či­šta vre­me­na”, „Ba­la­da o Pi­vi”, „Lju­bi­šnja”, „Nor­dij­ka u Ta­ri” i „Za­um po­ljem Ta­ra te­če”.